ОДСТРАЊИВАЊЕ СУМЊИ КОЈЕ СУ ИЗНЕТЕ О КУР'АНУ

] Српски – Serbian – صربي [

Рахметуллах бин Халил Ел Хинди

2015 - 1436

﴿رفع شبهات القسيسين على القرآن الكريم﴾

« باللغة الصربية »

رحمة الله بن خليل الرحمن الهندي

2015 - 1436

Мисионари хришћанства наводе два тобожња доказа против Часног Кур'ана:

Њихов први доказ:

"Не слажемо се да је кур'ански израз крајњи, недостижни стилски домет, а када бисмо то и прихватили био би то опет непотпун доказ његове наднаравности, јер је то уочљиво и јасно само ономе ко савршено добро познаје арапски језик. С друге стране то би значило да би и све остале, високим стилом написане књиге на осталим језицима: грчком, латинском и другим, морале бити од Бога. И могуће је да оне удовољавају заблуделим захтевима и поквареним садржајима, а да ипак буду срочене крајње речитим стилом."

Одговор:

Непризнавање врхунског кур'анског стила јесте само охоло противљење, као што је објашњено у првом и другом делу претходног поглавља.

Њихове речи: "то не може бити јасно никоме осим врсном познаваоцу арапског језика" су истина. Међутим, његово чудо се крије у неспособности најречитијих писаца и песника пред њим. Њихова немоћ је очита и не само да му се нису опирали, него су своју неспособност и признали. Свима који говоре овај језик је то јасно само по себи, а учењаци су то сазнали изучавајући и упознавајући језичке знаности и начине говора. Обичном народу је довољно признање учењака и најречитијих говорника да су немоћни супроставити се Кур'ану и то је и њима довољан доказ, јер ако су учењаци немоћни, посигурно су немоћни и остали. Неарпским народима је довољно признање немоћи у супростављању Кур'ану од стране Арапа, јер је он објављен на њиховом језику. И то њихово признање им је довољан доказ. Али и у тим неарапским народима, такође, има и добрих познаваоца арапског језика и исламских знаности, па њихово сведочење о високом кур'анском стилу и његовом божанском извору је довољан доказ осталим људима из њихових средина. Ономе ко познаје арапски језик и префињене финесе његовог високог стила је познато чудо Кур'ана и његов величанствени стил којим је објављен. Овим је јасно потврђено да је стил Часног Кур'ана необориво чудо, и савршен, а не мањкав доказ, као што то они желе приказати.

Затим, следбеници ислама не тврде да се чудо Часног Кур'ана крије само у његовом високом стилу, него кажу: "Високи стил Часног Кур'ана је само један од многобројних и непобитних доказа да је Кур'ан говор Узвишеног Бога и ово чудо је очигледно као што је очигледна и немоћ његових противника од времена Мухаммеда, нека су благослов и мир на њега, до данас."

Њихове речи: "... и све остале, високим стилом написане књиге на другим језицима... би морале бити од Бога", су неприхватљиве, јер није утврђен врхунски стил на свим, (у првом и другом делу претходног поглавља) поменутим облицима, као ни зато што њихови аутори нису за њих тврдили да су чуда, нити да њима слични аутори не могу написати сличне књиге.

Како свештеници могу иступити с таквим тврдњама када они у страним језицима не праве разлику између мушког и женског рода, једнине, двојине и множине, номинатива, акузатива и генитива, а да и не говоримо о њиховој (не)способности разлучивања књижевнијег од књижевног. То јасно потврђује пример папе Ер- банијуса Осмог који наређује надбискупу Сирије Сиркису Ел-Харунију да окупи велики број свештеника, калуђера, учењака и експерата за јеврејски, арапски и грчки језик, ради исправке арапског превода Библије који је био препун грешака. Скуп је, 1625. г., уложио огроман труд на том пројекту, али је, и поред тога у њему остало веома много грешака, па су, у предговору дела били принуђени испричати се за неке погрешке.

Неки одломци се нису уклапали у правила језика, или су му били сушта супротност. Тако се нпр. реч мушког рода нашла на месту речи женског рода, једнина на месту множине, вокал номинатива у имену у коме треба ставити вокални знак акузатива или генитива или, пак, номинативни знак код скраћеног глаголског облика. У извињењу су рекли: "Свети Дух, пространу божанску реч, није желео омеђити уским језичким баријерама и правилима која он прописује. Он нам тајне небеске предочава без освртања на речитост и јасно језичко изражавање.''

Њихове речи: "И безвредни захтеви и прљави садржаји се могу исказати јасним и врхунским језичким стилом" не могу се применити над Часним Кур'аном, јер се у њему, од почетка до краја, налазе само величанствени и племенити захтеви и садржаји вредни сваке похвале, попут:

1. Навођења описа Божијег савршенства и негирања несавршених особина које Му се приписују, као што је умор, незнање, насиље и слично.

2. Позив вери у једног јединог Бога и упозорење да се чува од идолатрије и свих врста неверства у које спада и тројство.

3. Помињање веровесника и њихових описа; истицање да су они чисти од идолатрије, неверства и осталих греха; похвално изражавање верника о њима и грдња њихових непријатеља; и потврђивање обавезности вере у све њих, а посебно у Мухаммеда и Исуса, нека су благослов и мир на њих.

4. Обећање да ће коначна победа припасти верницима над неверницима.

5. Помињање будућег света, Џеннета (Рај) и Џехеннема (Пакао), вредновања дела и куђење овог и хвалење вечног живота.

6. Појашњавање дозвољеног и забрањеног, наредби и забрана, прописа везаних за јела и пића, чистоћу, верске обреде, међусобно опхођење, ситуације из приватног живота и др.

7. Подстицања на вољење Бога и Његових следбеника и избегавање развратника и грешника.

8. Указивање на неопходност да се све чини искрено и у име Бога и претња за дела учињена да би се видела или да би се о њима причало.

9. Нужност лепог понашања и његова похвала и осуда лошег понашања, његово грђење и удаљавање од њега.

10. Опомена која води ка богобојазности, навраћање на сећање на Бога и на дела која су Њему драга.

Нема сумње да су овакви племенити захтеви достојни хвале и по слову традиције и према разуму. Ови високи захтеви се у Кур'ану понављају ради њиховог утврђивања. А ако су ови племенити и величанствени циљеви лоши, па који су то онда садржаји добри?!

У Часном Кур'ану не постоје ружни садржаји попут оних из два Завета, као што су нпр.:

1. У књизи Постанак (19:30-38) се каже да је Лот, нека је мир на њега, у пијаном стању починио блуд са своје две кћери и да су оне у том блудном чину затрудниле.

2. У другој књизи о Самуилу (11:1-27) се тврди да је Давид, нека је на њега мир, учинио блуд са супругом Урија. Потом је њега на подмукао начин убио да би, затим, њу оженио.

3. У књизи Излазак (32:1-6) се тврди да је Арон, нека је мир на њега, Израелцима направио теле од злата, и да га је заједно с њима обожавао.

4. У Првој књизи о Царевима (11:1-13) се вели да је Соломун, нека је мир на њега, пред крај свога живота напустио своју веру, да је обожавао кипове и да им је саградио храмове.

5. У Првој књизи о Царевима (13:11-30)[1] се истиче да је Божији веровесник који је био у кући пророка слагао на Бога у достављању мисије и да је својом лажи обмануо другог веровесника и тако га бацио у срџбу Господара.

6. У књизи Постанак (38:12-30) пише да је Јуда син Јакова, нека је мир на њега, починио неморалан чин са снахом Тамаром, и да је она из тог чина родила Фереса од којега воде порекло и Давид и Соломун и Исус, нека је мир на све њих, што значи да су сви они деца особе рођене из блуда.

7. У књизи Постанак (35:22) се тврди да је Јаковљев (Израиљев) син Рувим починио блуд с очевом прилежницом Валом и када је за то сазнао Израиљ није над њима извршио казну.

8. Према Другој књизи о Самуилу (13:1-39)[2] Давидов, нека је мир на њега, син Амном је учинио блуд са својом сестром Тамаром, а њихов отац их није казнио када је за то сазнао.

9. У Јеванђељима: Матејевом (26:14-16), Марковом (14:10-11), Лукином (22:3-6), и Јовановом (18:1-5), се тврди да је Јуда Искариотски, један од дванаест Исусових ученика (апостола), издао Исуса, нека је мир на њега, јеврејима за тридесет дирхема. А хришћани верују да су апостоли веровесници и посланици "разапетог бога".

10. У Јеванђељима: Матејевом (26:57-68), Марковом (14:53-65), Лукином (22:54-71), и Јовановом (18:12-24) се истиче да је поглавар свештенички Кајаф - за којега је Јован тврдио да је веровесник - сматрао Исуса, нека је мир на њега, лажљивцем, занекао га, вређао и наредио да се убије. А Исус, нека је мир на њега, је према њиховом веровању господар и бог Кајафијев, што значи да је веровесник наредио смакнуће свога бога, након што га је сматрао лажљивцем и омаловажавао га.

Ови, и њима слични, огавни садржаји су саставни део њихових искривљених књига. Они су популарни код свештеника и мисионара хришћанства и сматрају их племенитим и величанственим садржајима. Да су у Часном Кур'ану пронашли слична казивања, можда би га прихватили и признали да је од Бога. Међутим, када то нису у њему пронашли напали су га и оспорили његову веродостоност.

Њихов други наводни доказ:

"Кур'ан се, на многа места, не слаже са Старим и Новим заветом, па не може бити Божији говор"

Одговор:

За књиге два Завета није доказан утврђен ланац њихових преносиoца који сеже до самих аутора. Затим, доказано је да су те књиге препуне противречности и грешака. У њима је доказана намерна корекција, допуњавањем основног текста или његовим докидањем, изменом реченица или речи. Разликовање Кур'ана од тих њихових књига, на многим местима, није случајно него намерно, како би се уочило да је оно са чиме се Кур'ан не слаже погрешно и искривљено. Ово неслагање не чини Кур'ан мањкавим, него напротив, најјасније указује да је он истина, а да су те књиге погрешне.

Разлике између Часног Кур'ана и два Завета можемо поделити на три дела. Први део се односи на докинуте прописе, други на поједине ситуације које се наводе у Часном Кур'ану, а не помињу се у два Завета, и трећи на поједине догађаје описане у Часном Кур'ану на другачији начин него што су описани у два Завета. Они у ове три врсте немају никаквог доказа против Кур'ана, због следећег:

Што се тиче дерогираних прописа, већ је у првој глави објашњено да дерогација није присутна само у Часном Кур'ану, него се налази и у ранијим законима. Дерогацију у Тори и Јеванђељу је признао и др Фондер у великом дијалогу са аутором Рахметуллахом, иако ју је пре дијалога категорички оспоравао.

Што се тиче неких догађаја поменутих у Часном Кур'ану, а којих нема у два Завета, они не представљају никакав доказ да Кур'ан није Божији говор, јер и Нови завет наводи догађаје којих нема у Старом завету. И то што их наводи само Нови завет не сматрају његовим недостатком. Ево неких примера за то:

1. У 9. тачци Јудине посланице се наводи:

„А Михаило Арханђел, кад се препираше с ђаволом и говораше за Мојсијево тело, не смеше проклети суд да изговори, него рече: Господ нека ти запрети.“

И ова препирка се не помиње ни у једној књизи Старог завета.

2. Затим се у Павловој посланици јеврејима (12:21) каже:

„И тако страшно беше оно што се виде да Мојсије рече: Уплашио сам се и дрхћем.“

Мојсијево пењање на брдо Синај и боравак његовог народа у његовом подножју се описује и у књизи Излазак (19:7-25) али у њему нема ове реченице као што је нема ни у једној књизи Старог завета.

3. У Другој Павловој посланици Тимотију (3:8) пише:

„Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсију, тако се и ови противе истини, људи изопаченог ума, невешти у вери.“

Прича о Фараоновим чаробњацима се помиње и у седмом пасусу књиге Излазак, али ни у њој, нити у било којој другој књизи Старог завета се не наводи ова реченица, па чак ни сам траг ових два имена.

4. У Првој Павловој посланици Коринћанима (15:6) стоји:

„А потом Га видеше једном више од пет стотина браће, од којих многи живе и сад, а неки и помреше.“

Овој вести нема трага ни у једном од четири Јеванђеља, као ни у Пророчким књигама иако се Лука убраја у најмарљивије људе у бележењу овако чудних догађаја.

5. У Јеванђељима се уопштено говори о Судњем дану, награди за дела, рају и паклу, међутим, томе нема ни помена у Петокњижју (Пет Мојсијевих књига). Све што се у њима наводи су само овосветска обећања за покорне и овосветске претње за непокорне.

6. У Јеванђељу по Матеју (1:13-15) се у Исусовој лози, после имена Зоровавел наводи девет имена, међутим, та се имена не помињу ни у једној књизи Старог завета.

Оваквих случајева има веома много и тешко их је побројати. Они показују да новине којима се једна књига разликује од раније објављене књиге, која не садржи неке од тих догађаја, не значи да ту нову књигу треба порицати. У противном би се и Јеванђеље морало порећи јер садржи описе којих нема ни у Тори, нити у другим књигама Старог завета. Тачно је то, да стара књига не мора садржавати све што се налази у касније објављеној књизи.

А за напад на Часни Кур'ан због неких његових описа који се разликују од оних из књига оба Завета они, такође, немају основаног доказа, јер огромна неслагања постоје и у самом Старом завету између његових књига, у књигама Новог завета, затим између књига Старог и књига Новог завета, као што смо видели у првој глави. Велика неслагања постоје и између три примерка Торе (јеврејског, самиријског и грчког), и четири верзије Јеванђеља (Матијеве, Маркове, Лукине и Јованове). Свештеници, међутим, пред разликама унутар њихових књига затварају очи, а нападају Часни Кур'ан како би тим сумњичењем одвели неупућене муслимане у заблуду. Кур'ану не штети то што се разликује од њихових књига, зато што је он од њих независна и од Узвишеног Бога је објављена књига. Напротив, управо то његово разликовање од њих је непобитан доказ његове истинитости и највећи доказ њихове искривљености.

Одломак из књиге „Тријумф Истине“.